Bio je četvrtak, krajem februara ove, tekuće godine. Već nedelju dana sam vozio stari bicikl.
Razlog... Zadnji točak bicikla koji inače vozim je otišao u staro gvoždje. Nažalost ili na sreću, ne znam sebi da objasnim. Pitam se šta bih radio da sam se negde zaputio.
Bio sam primoran da odem kod mehanicara da mi zameni točak na mom voljenom dvotočkašu.
Reče mi majstor: "Dodji u subotu, tačno u podne, biće gotov".
Odoh ja tačno u podne, a bila je subota, po svoj točak.
Đani, kako se zove majstor, a beše i trener i vlasnik biciklističkog kluba, reče da u nedelju "Ciklokultura" ponovo "radi" i reče još: "Skup je u 11 sati u Monoštoru. Posećujemo neko "nepoznato" mesto pa onda kud koji mili moji".
"OK, možda i podjem", rekoh ja.
Bilomi je čudno da je polazak iz Monoštora. Ja bih da idem sa nekim do tamo, a ne da ovako polazim sam, kao pas lutalica.
Pozvao sam nekoliko koleginica, a najposle i kolega ne bih li našao "sudruga" za vožnju. Nažalost, svi su me ispalili na samom startu.
Joco, zar i ti brate, druže i šta ti ja znam već kako, mislim se. Kažu, zima je..
Nije pomoglo da im objašnjavam da je sunce, da je temperatura za ovaj period mnogo iznad normale, ništa nije pomoglo.
Nedelja je osvanula kao i subota, sunčana i hladna i ja ipak krenuh u susret, nepoznatom. Trebalo mi je 57 minuta do Monoštora. Nisam još montirao točak i zbog toga sam na susret krenuo starim biciklom. Vožnja mi je bila monotona. Nije mi prvi put ali opet. Samoća mi ponekad smeta.
U Monoštoru je susret baš preko puta naše kuće, koju čekamo da dobijemo u restituciji. Moj deda je vlasnik ali mu je oduzeto 1945. I dan danas mi čekamo da nam se vrati.
Skupilo nas se oko čedrdesetak biciklista preko puta crkve koja je spomenik kulture.
Monoštor je malo selo sa 3500 stanovnika mahom šokačog. Bački Monoštor ili hrvatski ili jednostavno Monoštor. Mesto je bogato narodnim folklorom; nošnjom i pesmom. Monoštor je mesto jelena, srndaca, divljih svinja, mesto bogatih lovaca, mesto gde na koju god stranu kreneš naidješ na vodu. I dok tako razmišljam šta bih pisao pristiže komanda.
Pokret!
Susreo sam mog školskog druga Peru. I on je tu. On mi je i objasnio zbog čega "ciklo cooltura" nije kao nekad, zbog čega je sakupljanje u Monoštoru i mnogo toga...Pare su tu u pitanju...Pare...
Krenusmo najzad. Cilj nam je bila etno kuća. Cilj mi se učinio poznatim i...setih se.
Moja baba i moj deda su imali takvu kuću, ja sam se igrao u njoj.
Po dolasku u etno kuću dočekala nas je domaćica etno kuće donela je kolače sa makom i orasima, kafu, rakijicu...
Jedino joj je falila nošnja, ali dobro. Bila je tu, igrom slučaja i ekipa TV Beograd, pa smo bili i uslikani.. Eto, sve u svemu proveo sam dva divna sata družeći se s biciklistima.
 |
